Priznajem, kroz glavu su mi prolazile ideje da ostavim sve ovo. Nije mi padalo na pamet da se ulogujem u blog do kraja školske godine. Međutim, odlučila sam da se vratim i da ne počinjem ispočetka, već da nastavim gde sam stala.

Nekako se još uvek osećam čudno, pogotovo što se ne osećam kao deo porodice. Ranije je blogovanje za mene bila sasvim normalna stvar, međutim, mislim da sam se malo udaljila od vas. Ali, obećavam da ću se nekako navići.

I dalje nisam sigurna koliko će zapravo da traje moja želja za blogovanjem, jer, malo mi je i dalje čudno. A razlozi za moj povratak su brojni. Nisam znala da ih ima toliko, sve dok nisam pročitala stare postove, kao i vaše komentare. Onda sam shvatila da ja želim opet da dođem ovamo, ali, sada vidim da to neće biti tako lako. Svesna sam ja da je prošlo mnogo vremena, da neke stvari ne mogu samo odjednom da budu onakve kakve su nekada bile, ali, pokušaću. Verovatno je i dosta vas odlučilo i da ode, jer, ja sam prva bila protiv napuštanja bloga.

Ipak, sada, kada pogledam nekoliko meseci unazad, shvatam da ja sebe ne vidim kao ‚‚sasvim običnu devojčicu'', već kao nekog ko se izdvaja iz mase. Ono što sam imala ovde, nisam imala u pravom svetu. Tamo nisam imala razumevanje i prihvatanje, jer, tamo sam se razlikovala od ostalih. Tamo sam bila samo još jedna osoba. A ovde sam bila ja i nisam morala da se pretvaram. I to je bilo ono što mi je strašno nedostajalo. Nedostajalo mi je ono što u stvarnom životu nisam imala, a to su bili - prijatelji.

Odlučila sam da se vratim, ali, znam da ponovno uklapanje neće biti jednostavno. Ipak, verujem da ću moći da održim onaj nivo na kom sam bila i nastaviću da gradim blog jer znam da sam stala usred njegovog najlepšeg vremena, ali, obećavam da ću nastaviti i da će biti bolji nego ikada. Jer, zaklela sam se, MOJ BLOG ĆE SIJATI!

Iako je prošlo malo više od tri meseca, ja se vraćam. Mislim da ste sigurno sto puta pomislili kako sam odustala, a verujem i da su neki od vas i otišli odavde - sa pravom. Doduše, dvoumila sam se da li da i tokom škole počnem da pišem, međutim, odlučila sam da ne bi trebalo, a u toj odluci mi je takođe pomoglo i vaše razumevanje koje ste pokazali u prethodnom postu.

Razlozi za moje odsustvo nisu zapravo bili nemanje vremena, zauzetost, već pritisak i, prosto, želja za malim odmorom. A taj odmor je, zapravo značio odlazak od mesta koje mi je pružilo sigurnost i sreću. I blog mi je jako nedostajao. Nedostajali ste mi i vi, jer, nekako, vaši komentari su mi uvek pričinjavali zadovoljstvo, osećaj da negde pripadam, a blog mi je, zaista, mnogo puta pomogao da prebrodim teške periode, kao i nerazumevanje od strane ostalih. Takođe, shvatila sam da ja, prosto nisam ja bez bloga, i da je on deo mene koji nikako ne želim da ostavim.

Svašta se desilo u mom životu proteklih nekoliko meseci, a dve najvažnije stvari bile su matura, kao i maturski ispiti (iako oni još uvek traju). Takođe, završila sam osnovnu školu sa Vukovom diplomom, a među nama, verovatno i titulom Đaka generacije. I, sve vreme koje bih koristila za blogovanje, koristila sam za učenje, i verujte, isplatilo se. Išla sam na tri takmičenja (iako mislim da sam vam o tome već pričala, ali hajde još jedanput): engleski, francuski i geografija. Iz engleskog sam prošla na republičko, iako nisam prošla i na usmeni deo, ali, nema veze (ipak je to bilo prelepo iskustvo), iz francuskog sam osvojila drugo mesto na opštinskom, a iz geografije sam druga na gradskom (iako je bilo samo 9 bodova do republičkog).

Moje trenutno stanje☺

I verujem da se sav trud nekako isplatio do kraja, izlazim iz škole kao vrlo obrazovana i informisana osoba, što je, verujem, bitnije od ijednog boda na završnom. Međutim, za ovih par meseci nepisanja ću vam se odužiti, jer, hvala Bogu, imamo celo leto, a sigurna sam da, posle svih naučenih životnih lekcija u životu, stvarno imam šta da vam pišem ovde. Zato, kao što rekoh, Vraćam se u velikom stilu!