Priznajem, kroz glavu su mi prolazile ideje da ostavim sve ovo. Nije mi padalo na pamet da se ulogujem u blog do kraja školske godine. Međutim, odlučila sam da se vratim i da ne počinjem ispočetka, već da nastavim gde sam stala.

Nekako se još uvek osećam čudno, pogotovo što se ne osećam kao deo porodice. Ranije je blogovanje za mene bila sasvim normalna stvar, međutim, mislim da sam se malo udaljila od vas. Ali, obećavam da ću se nekako navići.

I dalje nisam sigurna koliko će zapravo da traje moja želja za blogovanjem, jer, malo mi je i dalje čudno. A razlozi za moj povratak su brojni. Nisam znala da ih ima toliko, sve dok nisam pročitala stare postove, kao i vaše komentare. Onda sam shvatila da ja želim opet da dođem ovamo, ali, sada vidim da to neće biti tako lako. Svesna sam ja da je prošlo mnogo vremena, da neke stvari ne mogu samo odjednom da budu onakve kakve su nekada bile, ali, pokušaću. Verovatno je i dosta vas odlučilo i da ode, jer, ja sam prva bila protiv napuštanja bloga.

Ipak, sada, kada pogledam nekoliko meseci unazad, shvatam da ja sebe ne vidim kao ‚‚sasvim običnu devojčicu'', već kao nekog ko se izdvaja iz mase. Ono što sam imala ovde, nisam imala u pravom svetu. Tamo nisam imala razumevanje i prihvatanje, jer, tamo sam se razlikovala od ostalih. Tamo sam bila samo još jedna osoba. A ovde sam bila ja i nisam morala da se pretvaram. I to je bilo ono što mi je strašno nedostajalo. Nedostajalo mi je ono što u stvarnom životu nisam imala, a to su bili - prijatelji.

Odlučila sam da se vratim, ali, znam da ponovno uklapanje neće biti jednostavno. Ipak, verujem da ću moći da održim onaj nivo na kom sam bila i nastaviću da gradim blog jer znam da sam stala usred njegovog najlepšeg vremena, ali, obećavam da ću nastaviti i da će biti bolji nego ikada. Jer, zaklela sam se, MOJ BLOG ĆE SIJATI!

Iako je prošlo malo više od tri meseca, ja se vraćam. Mislim da ste sigurno sto puta pomislili kako sam odustala, a verujem i da su neki od vas i otišli odavde - sa pravom. Doduše, dvoumila sam se da li da i tokom škole počnem da pišem, međutim, odlučila sam da ne bi trebalo, a u toj odluci mi je takođe pomoglo i vaše razumevanje koje ste pokazali u prethodnom postu.

Razlozi za moje odsustvo nisu zapravo bili nemanje vremena, zauzetost, već pritisak i, prosto, želja za malim odmorom. A taj odmor je, zapravo značio odlazak od mesta koje mi je pružilo sigurnost i sreću. I blog mi je jako nedostajao. Nedostajali ste mi i vi, jer, nekako, vaši komentari su mi uvek pričinjavali zadovoljstvo, osećaj da negde pripadam, a blog mi je, zaista, mnogo puta pomogao da prebrodim teške periode, kao i nerazumevanje od strane ostalih. Takođe, shvatila sam da ja, prosto nisam ja bez bloga, i da je on deo mene koji nikako ne želim da ostavim.

Svašta se desilo u mom životu proteklih nekoliko meseci, a dve najvažnije stvari bile su matura, kao i maturski ispiti (iako oni još uvek traju). Takođe, završila sam osnovnu školu sa Vukovom diplomom, a među nama, verovatno i titulom Đaka generacije. I, sve vreme koje bih koristila za blogovanje, koristila sam za učenje, i verujte, isplatilo se. Išla sam na tri takmičenja (iako mislim da sam vam o tome već pričala, ali hajde još jedanput): engleski, francuski i geografija. Iz engleskog sam prošla na republičko, iako nisam prošla i na usmeni deo, ali, nema veze (ipak je to bilo prelepo iskustvo), iz francuskog sam osvojila drugo mesto na opštinskom, a iz geografije sam druga na gradskom (iako je bilo samo 9 bodova do republičkog).

Moje trenutno stanje☺

I verujem da se sav trud nekako isplatio do kraja, izlazim iz škole kao vrlo obrazovana i informisana osoba, što je, verujem, bitnije od ijednog boda na završnom. Međutim, za ovih par meseci nepisanja ću vam se odužiti, jer, hvala Bogu, imamo celo leto, a sigurna sam da, posle svih naučenih životnih lekcija u životu, stvarno imam šta da vam pišem ovde. Zato, kao što rekoh, Vraćam se u velikom stilu!

Gde smo stali? Ah, da, ljubav i post posvećen njoj. Pre mnogo vremena. Izviniti se, pretpostavljam, dovoljno je samo kada je u pitanju nešto manje strašno od ovoga. U redu, nije bilo strašno. Bilo je malo duže odsustvo. Reći da sam osmi razred, svakako nije nešto što može da se uzme kao izgovor, ali, da, i to je u pitanju. Bila sam preopterećena baaaš strašnom temperaturom, učenjem za školu, za engleski, za prijemni, pa su se tu uglavila i takmičenja. Da, bilo ih je tri.



Pre dve nedelje (kada sam otprilike i shvatila da nemam o čemu da pišem, jer svaki post bi se prosto pretvorio u nešto sasvim dosadno, što pomalo liči na školu) išla sam na takmičenje iz engleskog i francuskog. Mislim da ste svi čuli kakav je skandal bio iz engleskog, a ako niste, molim vas, pogledajte na guglu, jer meni stvarno više nije do toga. Onda, francuski je super prošao, imala sam 37 bodova, i bila sam drugo mesto. Ipak, pošto maaaalo više volim engleski, odlučila sam se za njega (jer, da, magično smo svi prebačeni na gradsko). Onda je danas bilo opštinsko iz geografije za koje se, verovali ili ne, nisam uopšte spremala koliko za francuski na primer (imala sam možda 12 časova te nedelje pred takmičenje i stvarno ne znam kako sam i ostala zdrava pored toga). Iz geografije sam isto bila drugo mesto, tako da za dve nedelje idem na gradsko i iz nje. Uglavnom, iz svih tih razloga me nije bilo, a sada, ja stvarno ne smem da tvrdim da ću moći da pišem onim tempom kojim sam pisala u januaru. Sigurna sam da ću na leto uspeti da nadoknadim sve ovo, i iskreno se nadam da će proleće više početi i da ću konačno izaći iz kuće. Nadajmo se da će uskoro biti novih postova, a sad odoh da spavam, jer mi je samo san sada i potreban ☺ I obećavam da ću napisati konkretniji post od ovog, jer ovo je stvarno katastrofalan post (ne, ovako ne treba da se završi jedan post).

Sigurna sam da smo mi - sve ove 'jadne' duše koje su single i osećaju se zapostavljeno za Dan zaljubljenih, savršeno upućeni u to da je prošao 14. februar, dan koji je posvećen zaljubljenima. Iako je prošlo već tri dana, i dalje ostaje ono pitanje - 'Šta je ljubav ustvari?'.

Želim da dobro uradim kontrolni zadatak iz fizike. Želim da dobro uradim i kontrolni zadatak iz biologije. Želim da budem đak generacije i da upišem željenu srednju školu. Želim da upišem i fakultet koji tada budem htela. Želim da se bavim nekim poslom koji ću voleti, a koji će mi donositi prihode. Želim da u budućnosti nastavim sa svojim blogom i da bude još bolji. Želim...

Nije li ovo samo obična lista želja jedne četrnaestogodišnje devojčice? Zar ovo nisu snovi svakog od nas? I zar vam oni ponekad nisu dosadni? Iskreno, kada se malo dublje zapitam, želim li ja išta drugačije od svojih vršnjaka? Verovatno da ne želim. Svi mi koji smo odlični učenici želimo poprilično iste stvari. Svi mi, koji smo, zajedno sa školom, dobri i u blogovanju (ili staromodno rečeno pisanju), želimo iste stvari.

Ja, da ne želim ove stvari, verovatno bih bila loš đak i nikako se ne bih bavila školom, niti svojom budućnošću. I onda me to dovodi do pitanja - koje su želje takve dece? Nije njihov stil života pogrešan, već drugačiji. Onda to znači i da su njihove želje drugačije. Ali, koliko su one drugačije od mojih, sasvim dosadnih želja?

Nikako ne mogu da shvatim da li je dobro imati te sasvim obične želje. Je li dobro imati nekoliko želja koje su sasvim obične, ali vode do nekog visokog cilja, ili je ipak bolje imati male želje, koje dovode do sitnih zadovoljstava, poput nove majice?

Na kraju, kada bi neka sredina preovladala, možda je dobro imati oba, za svaki slučaj. Možda je dobro imati i dobre ocene, i novu majicu, i uspešan blog, i šetati se često. Možda je ustvari tajna u tome da imamo dve vrste želja koje ćemo da se trudimo da ispunimo, i koje će nas voditi kroz bližu i kroz dalju budućnost. I ja i dalje ne znam šta sam zapravo želela da kažem ovim postom, ali, možda mi treba samo malo odmora od svih ovih običnih, ali i dalje napornih želja, pa sam rešila da se kroz ovaj post i izjadam. Koje su vaše želje i da li se razlikuju od mojih?

Već je drugi mesec 2017. godine, i treći mesec zime. Od njegovih dvadeset i osam dana, već je prošlo sedam. A kada ode februar, znači i da uskoro odlazi i zima. Ipak, ja ovu zimu neću pamtiti po lošem vremenu i svemu onom lošem što sa njom dolazi, već po potpuno suprotnom.

Da me je ranije iko pitao da kažem zašto volim zimu, sigurno ne bih umela da nabrojim ovoliko razloga. Zima mi je samo odjednom postala podjednako drago doba, kao i proleće i leto, pa se nadam da ću uskoro zavoleti i jesen (iako ne vidim baš da će se to zaista ostvariti...). Nadam se da je i vama bilo lepo ove zime, taman da sa mnom podelite lepa iskustva i doživljaje ☺

Iako nisam dugo u blogosferi, mnogo sam se vezala za svoje koleginice-drugarice blogerke koje mi, što sam duže ovde, postaju sve draže. Otkako sam otvorila svoj instagram profil, pratim ih i na toj društvenoj mreži. One su ustvari potpuno obične osobe sa dva talenta koja ih povezuju - fotografija i pisanje. A ovo prvo se najbolje ispoljava na instagramu, gde možemo da zavirimo u duplo više fotografija nego što imaju na blogu, pošto se tih na blogu ne možemo zasititi koliko su lepe. Uživajte i obavezno zapratite njihove profile!

Mi ljudi uvek imamo neke ciljeve. Uvek težimo ka nečemu. Retko smo zadovljni. Verujemo samo u materijalno. Iako ga ne slavim, praznik koji smatram najlepšim od svih i sa najlepšom svrhom, za mene je Dan zahvalnosti. Dan kada svako kaže na čemu je zahvalan, šta je to što mu znači. Dan koji su ljudi posvetili onome što imaju, a ne onome što im je potrebno i što žele. Za mene je ipak svaki dan Dan zahvalnosti i mislim da je vredan jedan post o onome na čemu sam zahvalna (barem danas. jer to se stalno menja i to je potpuno u redu).

Ne znam jesam li skoro videla neki blog koji nije lepo uređen, a da nema manje od godinu dana. Ali, zato su, do jedno godinu dana starosti, blogovi uglavnom lošije urađeni. Verovatno zbog nedostatka sopstvenih ideja, ali i nesigurnosti, a možda i neznanja po pitanju ovog izuzetno lakog dizajna. Pola posla vam zapravo obavlja font, dok ono što dodate uz njega prolazi kao dopunjavanje praznog mesta na kreativan način. Za vas sam pripremila fontove koji će vaše čitaoce OBORITI sa nogu, a imate i direktne linkove na kojima ih možete preuzeti, tako da, poslužite se slobodno!

Sudeći po silnim komentarima i postovima, kao i intervjuima, ljudi su i dalje u nedoumici šta je ono nešto što neko mora da ima, kako bi postao poznat. U našoj blogosferi, nema mnogo blogerki koje su se zaista 'vinule do zvezda', jer ljudi prosto još uvek nisu upoznati sa onim što mi radimo. Ipak, viđala sam na raznim blogovima (poznatijim) koliko ljudi hvale njihove autorke (uglavnom) i pitaju se kako su uspele da postanu poznate. Međutim, tu ne postoji nikakav recept, već samo nekoliko pravila koja se moraju poštovati. Ljudi su ta pravila samo definisali kao ono nešto, jer to izgleda potpuno neosvojivo kada se gleda iz perspektive čitaoca. Ali, kada se izanalizira svaki blog, zapravo, svi oni na poprilično isti način funkcionišu:

 1. MNOGO KVALITETNOG SADRŽAJA

Iako se blogerke uglavnom zadržavaju na onome da ne treba previše pisati, ako nisu u pitanju kvalitetni postovi, to se ipak može posmatrati i iz ovog ugla, kada vi treba da pišete dosta, sa mnogo sadržaja, ali kvalitetno. Čitaoci će uvek obraćati pažnju i na vaše starije postove, ne bi li pronašli na vašem blogu ono što traže. Ako vi nemate kvalitetne teme u svojoj arhivi, čitalac će misliti i da će vam takvi biti i budući postovi.

 2. ŽELJA ZA USPEHOM

Svaka blogerka treba da zna zašto je uopšte stupila u blogosferu. Verujem da je tim poznatim blogerkama tolika želja za uspehom i donela slavu. Ipak, kada vi nemate želju za uspehom, suvišno je i govoriti o nekoj slavi.

 3. SOPSTVENI STIL

Bez obzira je li u pitanju modni, lifestyle, DIY, blog, bitno je da blogerka ima sopstveni stil koji i održava njen blog. Svaka poznata blogerka je po nečemu svom i prepoznatljiva, tako da se trudite da blog potpuno oslikava vas i vašu ličnost.

 4. POŠTOVANJE PREMA ČITAOCIMA

Zapravo, ovo je jedna od najtežih stvari. Imate po 1000 ljudi koji prate vaš blog, međutim, sigurna sam da je jako teško ispoštovati svakog od njih. Ipak, makar malo poštovanja prema čitaocima, je sasvim dovoljno da neko nastavi da čita vaš blog. Čitaoce, iako je to samo vaš blog, morate poštovati, jer i oni su zaslužni za to što ste ostvarili.

 5. IZGRAĐEN STAV

Da li ste ikada kod neke poznate blogerke videli da se vodi isključivo onim što joj neko kaže? Ako želite da se vaše mišljenje pročuje, morate imati svoj stav i svoje mišljenje, bez obzira na to šta drugi kažu ili misle.

I na kraju, želim da kažem da sam se baš pomučila kako bih uspela da zadovoljim ovu temu i dosta sam blogova prošla i iščitala, da bih na kraju došla do ovih pretpostavki (jer sebe ne smatram poznatom, pa to nikako nije iz prve ruke). Želim da se i ja potrudim oko ovoga, jer bih mnogo volela da budem poznata blogerka jednog dana, pa sam tako i došla na ideju da to što želim, ispunim podelim i sa vama.