Videćete samo ono lepo

Sigurna sam da ćete se, fotografišući, barem na početku, skoncentrisati na one lepše strane nečega. Shvatićete da sve ima neku lepu osobinu, bez obzira koliko ružno izgledalo na prvi pogled. To će vas naučiti da verujete da je svako i sve na ovom svetu lepo na svoj način i da treba prvo pružiti šansu, pa tek onda osuditi. 

Naučićete kako da budete strpljivi

Svakako da će vam smetati to što ćete morati da fotografišete jednu stvar više puta kako biste zaista došli do dobre slike, ali ćete shvatiti koliko se taj trud isplati. Moraćete se naučiti strpljivosti ako želite da vam slike budu dobre. 

Shvatićete da sve zaslužuje šansu

Svako na ovom svetu zaslužuje šansu. Ma kako god da izgleda. Možda mislite da neki predmet neće izgledati dobro na vašim slikama, ali, kako to znate ako ne probate? Ako taj predmet ne stavite ispred objektiva i ne pružite mu šansu, nikada nećete znati kako će on da izgleda na slici ☺

 Bićete uporniji i istrajniji

Želite sjajnu sliku? Morate da se pomučite da je dobijete. Fotografijom ćete samo postajati uporniji i istrajniji, što su dve veoma bitne osobine i u životu. Za ono što želite, jednostavno se morate potruditi. A bez upornosti i truda - nikada se ne stvori dobra fotografija.

Živećete u trenutku

Fotografijom ćete prestati da živite u prošlosti ili u budućnosti. Nijednom vam neće pasti na pamet da kažete: ‚‚Kasnije ću.'' Kako znate da će biti tog kasnije? Kako znate da vas nešto neće sprečiti da to uradite? Uradite to sad jer ne znate šta može da se desi kasnije.

Sada uzmite bilo šta što ima bilo kakvu kameru. Ma kakav god foto-aparat, telefon ili bilo šta drugo. Ne mora to biti nikakva poznata marka. Kamera ne mora imati 13 mpx. Ne mora biti profesionalna. Potrebno vam je sve ovo i jedan dobar editor. Verujete li da su sve ove slike nastale pomoću kamere od pet megapiksela i VSCO editora? Da. da. Pošto me foto-aparat iz dana u dan sve više izdaje, pokušavala sam da napravim dobre slike svojim telefonom. I uspelo je! 

Primetili ste da me nije bilo prethodnih dana. Moram priznati da je bezvoljnost uradila svoje, i da sam sada konačno spremna za nove radne pobede, pogotovo zato što mi (odnosno svima nama) sledi produženi vikend, i zaista sam srećna zbog toga ☺ Pomalo sam se ulenjila iako sam imala dosta da učim pa me je u školi sačekao haos, ali, nekako sam to pregurala. Ma bitno je da sam ja konačno zaradila svojih 87 bodova na testu iz engleskog (oh, konačno, mislim, prve dve ocene su mi bile C, pa vi vidite...) i obradovala nastavnicu koja me je prethodna dva puta umalo ubila videvši rezultate. Nego, kako se ovaj uvod ne bi baaaš odužio, pređimo mi na temu...

Blogosfera je za mene rajsko mesto. Bez obzira što je virtuelna i što većinu svojih onlajn prijateljica ne mogu zapravo da vidim. Ali, pružila mi je svašta. Od prvog dana sam znala da je ovde divno. Taj osećaj kada napišeš post, objaviš ga i neko ga ZAISTA pročita je prelep. Znala sam ja za blogosferu i ranije, ali nikada nisam imala hrabrosti da stupim u nju i budem ravnopravana sa svima ostalima. Ranije sam otvarala blogove tek tako, čisto radi igranja, ali, nikada nisam postajala popularna. Istini za volju, tada nije ni kontrolna tabla postojala, a kamoli nešto više, a i ko je hteo da napiše post, morao je dooobro da se pomuči kako bi ga drugi videli, jer ljudi nisu imali pojma da to uopšte postoji. Uglavnom, kada sam shvatila, posle jedno četiri godine, da se blogosfera proširila, da neko može da napiše post i da ga drugi ljudi posle čitaju, poželela sam da opet otvorim blog, ali da smisleno pišem. To mi je pošlo za rukom pre malo više od godinu dana. 

Upoznala sam prve blogodrugarice, poput Simone, Marse, Nine, Anastasije i još mnogo njih, koje su mi bile verovatno i najveća podrška koju sam ikada imala u životu. Svi oni koji su mi komentarisali postove, ostavili su neizbrisiv trag u mom sećanju, i uvek se setim da, kada pomislim da sam sasvim sama, imam njih, tj. sve vas. Vas koji ćete mi ulepšati dan komentarima, vratiti mi osmeh na lice u teškim situacijama, pročitati post i imati vremena da mi ‚‚kažete'' nešto lepo kako bih se osećala bolje. 

Pre neki dan sam razmišljala o tome da napustim blogosferu, jer sam osećala da mi pomalo visi nad glavom, ali, onda sam shvatila da bi to odnelo i jedan period mog života od kog ne želim da imam samo sećanje, već i dokaz da je on postojao, da možda u nekom budućem trenutku i dalje postoji. Možda bi me prosto zaboravili i moje odsustvo se jednostavno ne bi ni primetilo (jer, zaista, ništa specijalno nisam uradila), ali ja nikada ne bih zaboravila vas. Nikada ne bih zaboravila ono što ste mi pisali, što sam ja pisala za vas. Nikada ne bih zaboravila koliko sam se trudila da pišem postove redovno. I verovatno bih, skoro svaki put, iz navike, pomislila Šta da napišem za sledeći post? a onda bih se prosto setila da toga nema. Ne, ne želim da se sećam ovoga, već da nastavim ovo da radim, da napredujem, da razvijam svoj stil pisanja... Ne želim da mi blog postane uspomena, već svakodnevica.

Okej, ja sam pišući ovaj post konačno shvatila da mi pisanje zaključaka i ne ide najbolje. Ja se nadam da ste shvatili šta sam ovim htela da kažem (jer pojma nisam imala u kom će pravcu ići ovaj post...), pa da ste tako shvatili i da ja nikako ne napuštam blogosferu, iako mi je ta misao jedanput prošla kroz glavu, pa se prosto pretvorila u post. Nadam se da vam se svideo post, i NADAM se da ću uspevati da pišem redovno, pošto sam maaaalo pokvarila ocene, pa moram da učim ☺